Каква ће бити албанска црква са новим поглаваром?

Какав ће бити примат архиепископа Јована? Фото: СПЗх

Дана 16. марта 2025. године, током друге недеље Великог поста, у Синодалном центру Албанске православне цркве у Тирани одржани су избори за новог Архиепископа.

Као резултат гласања, сада већ бивши митрополит корчански Јован (Пељуши) постао је предстојатељ Албанске православне цркве. Наш сајт је посветио доста пажње овом догађају. А разлог за такву пажњу је то што смо ми, православни верници Украјине, забринути какав ће став заузети поглавар Албанске цркве по питању такозване ОЦУ. Зато, покушајмо да сагледамо личност митрополита корчинског Јована и схватимо какав ће пут он изабрати за Албанску цркву у блиској будућности.

Историјски контекст избора

Пре него што покушамо да одговоримо на питање који ће курс изабрати Епископ Јован, подсетимо се историјског контекста у коме ће морати да обавља своју службу. Рецимо неколико речи и о значају покојног архиепископа Анастасија – како за Цркву, тако и за албански народ уопште.

Албанија је претежно исламска земља. Међутим, током опела предстојатеља Албанске православне цркве, парламент ове земље је, из поштовања према личности преминулог, одложио седнице, а на сахрани су били и представници највишег руководства државе. Подсетимо, Архиепископ Анастасије је пореклом Грк. Међутим, у албанској штампи су се могле наћи речи да он „није довео Грчку у Албанију, већ је Албанију довео у Грчку“. Шта ово значи?

Чињеница је да Албанци и Грци, који су вековима живели једни поред других, другачије тумаче неке историјске догађаје, због чега међу њима постоје извесне несугласице и тензије у односима. Треба напоменути да је за Грке православље увек било најважнији део њиховог националног идентитета. Ниси Грк ако ниси православац – такве изјаве се често могу наћи у Грчкој. Заузврат, за Албанце је религија, иако је играла значајну улогу, доживљавана нешто другачије. Уосталом, и муслимани и хришћани живе заједно у земљи. И, што је најважније, православна заједница Албаније је скоро увек тежила формирању сопственог црквеног идентитета и независности од спољних утицаја. Овакви процеси се веома не допадају Грцима, у чијим очима је аутокефалност Албанске цркве тешко оправдана, будући да је Албанија веома дуго била под утицајем Цариградске патријаршије.

Али чак и унутар земље, „црквено питање“ остаје веома акутно. С једне стране, јужни региони Албаније су дом грчке мањине, која традиционално припада грчкој православној заједници и одржава блиске везе са Грчком (многи Албанци говоре грчки, иако су рођени у Албанији). С друге стране, представници државе и политичари стално истичу потребу очувања пуне независности Албанске цркве, која је у њиховим очима саставни део националног идентитета. У том контексту, било какве везе са Цариградском патријаршијом често се доживљавају као покушај утицаја на унутрашње ствари Албанске цркве. То изазива оштру реакцију власти и ствара проблеме свештенству и верницима.

Истовремено, значајан део Албанаца високо цени елементе грчке културе – музику, књижевност и уметност. Грчко наслеђе се доживљава као део заједничког културног наслеђа Балкана.

Осим тога, у Албанији има доста људи који верују да блиске везе са грчким црквама (Хеленском и Цариградском) не доносе ништа лоше и могу само да ојачају духовни живот. Али постоји и супротна тачка гледишта, према којој би такве везе, а посебно интеграција грчких традиција, језика и културе, могле да поткопају независност Албанске православне цркве и негативно утичу на национални идентитет.

Овакво стање је довело до тога да су албански јерарси успели да нађу разумну равнотежу, где, с једне стране, постоји поштовање грчке културе и духовности, а са друге, постоји жеља да се очува аутокефалност и њихова посебност. И ова равнотежа је заслуга покојног архиепископа Анастасија. Умео је да изгради црквени живот тако да је, одржавајући веома блиске везе са грчким црквама (довољно је рећи да никада није крио пријатељство са патријархом Вартоломејем и није ћутао о свом грчком пореклу), албанска црква задржала слободу од спољашњих утицаја. Покојни Првостолник је доследно бранио потребу равноправног дијалога, где свака страна поштује суверенитет друге и не покушава да наметне своје виђење ситуације.

Овакво стање се посебно јасно одразило „у украјинском питању“, односно у проблему ОЦУ.

Подсетимо се само укратко да је архиепископ Анастасије постао један од најнепомирљивијих и најдоследнијих критичара стварања ПЦУ у православном свету. Тражио је сазивање Свеправославног сабора по овом питању и више пута је изражавао подршку прогањаној УПЦ.

Поред тога, Синод Албанске цркве изнео је најразумније примедбе у вези са могућношћу признавања каноничности хиротоније и легализације украјинских расколника, а такође је више пута иступио у прилог УПЦ. Ни пријатељство са патријархом Вартоломејем, ни поштовање према грчким црквама које су признале ПКП, ни грчко порекло самог архиепископа Анастасија нису утицали на овај став. Штавише, ови фактори не би требало да утичу на став митрополита Јована Корчинског.

Биографија

Новоизабрани архиепископ Јован, некадашњи митрополит корчански, рођен је 2. јануара 1956. године у Тирани. Од ране младости, у периоду жестоких верских прогона, био је тајно крштен од свештеника – један од првих који је приступио подземној Цркви у условима тоталног атеизма и државног прогона. Између 1979. и 1990. Џон је радио у психијатријској болници у Тирани, а 1990. одлучио је да оде у Сједињене Америчке Државе да би стекао теолошко образовање. Владика је са одличним успехом дипломирао на Школи Светог крста у Бостону, стекао звање магистра теолошких студија 1993. године. Већ 1992. године, вођен жељом да допринесе обнови порушеног црквеног живота у Албанији, успоставља контакт са архиепископом Анастасијем и одлучује да се врати у своју домовину. У септембру исте године Јован се вратио у Албанију, где је почео да предаје на Богословској академији Аутокефалне православне цркве Албаније.

27. фебруара 1994. године рукоположен је за ђакона, а 4. децембра исте године за свештеника. Године 1995. поново одлази у Сједињене Америчке Државе на наставак студија, а 1996. године је уздигнут у чин архимандрита. Због свог високог учинка у академској сезони 1995-1996, уврштен је на Тхе Натионал Деан'с Лист, листу која укључује имена најбољих студената са свих универзитета у Сједињеним Америчким Државама. Вративши се у Албанију, постао је декан Богословске академије, на којој је радио до 1998. године, након чега је изабран за митрополита корчанског.

Од 1998. године Јован наставља своју службу митрополита, комбинујући пастирски рад са наставом, превођењем и научним истраживањем. Приредио је текст Догматике, прве богословске публикације на албанском језику, превео многа дела отаца Цркве и одиграо важну улогу у формирању јединствене философске и религиозне терминологије у албанској теолошкој литератури. Поред матерњег албанског, течно говори енглески, француски, италијански, грчки, латински и хебрејски.

Године 2000. основао је часопис Темпулли, који се брзо етаблирао као један од водећих научних и културних часописа у земљи. Часопис на својим страницама обједињује радове познатих интелектуалаца, истраживача и албанолога, како из Албаније, тако и из иностранства. Епископ Јован није само главни уредник ове публикације, већ активно учествује у изради научних чланака посвећених питањима културе, историје, археологије, философије и теологије.

Током година службе, више пута је представљао Аутокефалну православну цркву Албаније на међународним конференцијама, укључујући и у оквиру рада Светског савета цркава иу дијалогу са Римокатоличком црквом.

Да ли ће нови Предстојатељ наставити дело архиепископа Анастасија?

Сматра се да је митрополит Јован био не само ученик покојног архиепископа Анастасија, већ и његов дугогодишњи стални помоћник. Сасвим је могуће да су текстови Албанске цркве, припремани и објављени за живота архиепископа Анастасија, настали не без помоћи епископа Јована. И имамо право да очекујемо да се нису предомислили не само синодалци, који су пре скоро 5 година потписали изјаву о сумњивим акцијама Цариградске патријаршије на територији Украјине, већ то није учинио ни нови Предстојатељ Албанске Цркве.

Штавише, у свом првом говору, прочитаном са амвона храма Васкрсења Христовог у Тирани, епископ је обећао да ће се „поштовати свете каноне и Свето Предање и свим силама трудити да заштити права Цркве“.

И то је оно што очекујемо од Првостолника, не само од нас, него и од оних људи чији је он постао пастир. Како је исправно рекао албански свештеник Илија Мазнику, „нови архиепископ Албаније има много обавеза, али најважнија од којих сви очекујемо јесте да иде истим путем као и архиепископ Анастасије“.

Читайте также