Как бирају новог Папу Римског?
Od ličnosti novog potpunika zavisi veoma mnogo u savremenom svetu. U to spadaju i odnosi sa pravoslavnima.
После smrti pape rimskog Frančiska, ne samo katolike, već i hrišćane širom sveta (više od toga, čak i ljude koji nisu religiozni) muči jedno pitanje – ko će postati sledeći pontifik Vatikana? Jer, šta god ko rekao, papstvo i dalje ostaje veoma uticajan ne samo religiozni, već i politički institut. I od toga ko će predvoditi RKC, u velikoj meri zavisi politička agenda savremenog društva. Zato smo odlučili da bar okvirno označimo one ljude koji bi mogli u perspektivi zauzeti papsku stolicu. Ali pre nego što pređemo na kandidate, recimo nekoliko reči o tome kako se odvijaju izbori Pape. To će nam pomoći da razumemo koliko politički mogu biti rezultati ovih izbora i da bolje procenimo šanse određenog kandidata.
U ovom trenutku u Katoličkoj crkvi započeo je period koji se naziva „sede vacante“, što se sa latinskog prevodi kao „prazna stolica“. To znači da je Papa Rimskog – vođa Katoličke crkve – umro ili podneo ostavku (što se dešava izuzetno retko; poslednji put to se dogodilo 2013. godine, kada je Benedikt XVI. dobrovoljno podneo ostavku). Od tog trenutka, sva punina vlasti prelazi na Kolegiijum kardinala. Međutim, njihova vlast je veoma ograničena, a glavni zadatak je organizovati izbore novog pontifika.
Papski konklav (tako se naziva procedura izbora – od latinskog „cum clave“, „pod ključem“) počeće 15-20 dana nakon smrti Pape Frančiska. Podsećamo da su kardinali najviši hijerarhi Katoličke crkve, svojevrsni „senat“ kod Pape, koje imenuje sam pontifik. Međutim, glasati na izborima mogu ne svi, već samo oni kardinali koji u trenutku konklava nisu napunili 80 godina. Pored toga, ograničen je i broj kardinala koji mogu učestvovati u događaju – njih ne sme biti više od 120. Naravno, nisu svi oni u Rimu, već dolaze praktično iz celog sveta: iz Evrope, Afrike, Azije, Latinske Amerike i SAD-a.
Mesto održavanja izbora – čuvena Sikstinska kapela. Upravo u ovoj zgradi kardinali se zaključavaju (u pravom smislu) i maksimalno se izoluju od spoljnog sveta. Tokom konklava, zabranjeno im je korišćenje telefona, izlazak napolje, davanje intervjua. Smatra se da na taj način ne mogu biti pod uticajem spolja.
Kako se odvija glasanje?
Svaki kardinal dobija papirni glasački listić, na kojem piše ime onoga koga smatra dostojnim da postane Papa. Glasački listići se prikupljaju u posebnu posudu, prebrojavaju ih komisija i spaljuju. Papom postaje onaj ko dobije dve trećine svih glasova. Ako niko ne dobije potrebni broj glasova, iz dimnjaka Sikstinske kapele izlazi crni dim. Ako se postigne konsenzus – u dim se dodaju posebne supstance, i on postaje beo.
Usput, izabrani kardinal može odbiti, što, kao što razumete, se dešava izuzetno retko. Na primer, već nakon konklava, odbili su samo kardinal Hugo Rožer (odbio 1362. godine) i kardinal Robert Belarmin (odbio 1621. godine). Takođe, kardinal Đovani Kolombo tokom konklava 1978. godine dao je do znanja da će odbiti papstvo ako bude izabran, što je uticalo na tok glasanja – Papom je postao kardinal Karol Vojtila.
Dakle, nakon što konklav izabere papu, on bira novo ime i oblači se u belu sutanu. Zatim, sa centralnog balkona katedrale svetog Petra, poznatog kao „Loža (ili balkon) blagoslova“, kardinal-protodjakon objavljuje katolicima širom sveta: „Annuntio vobis gaudium magnum: habemus Papam“ („Obaveštavam vas o velikoj radosti: imamo papu“).
Odmah nakon objave, na balkon se iznosi krst, a za njim prvi put u novom statusu pojavljuje izabrani Papa Rimskog, koji izgovara svoju prvu propoved Urbi et Orbi („Gradu (Rimu) i svetu“).
Katolici veruju da u izboru Pape deluje Duh Sveti, koji usmerava umove i srca kardinala. Ali u praksi, sam proces konklava – to je, pre će biti, političko, ili čak geopolitičko događanje.
Ponekad je za izbor pontifika potrebno mnogo krugova glasanja. Najduži konklav u istoriji trajao je dve godine i 9 meseci (1268-1271) u Viterbu, Italija. Tada su nesuglasice među kardinalima, posebno između francuske i italijanske frakcije, dovele do pat pozicije, dok vlasti nisu počele doslovno da skidaju krov sa kuće u kojoj su sedeli kardinali, kako bi ubrzali proces. Od tada je i nastala tradicija zaključavanja konklava. Ali, čak i nakon toga, bilo je slučajeva kada papu nisu mogli izabrati godinama – zbog nesuglasica među kardinalima.
Jer, gotovo uvek se kardinali dele na različite „struje“: neki predstavljaju konzervativnije krilo, neki – reformističkije. Kakav će, dakle, biti sledeći Papa?
Reformator, ali ne radikalan
Prvo, svaki kardinal će dati svoj glas za onoga ko, kako mu se čini, deli njegove predstave o misiji Crkve. U tom smislu, ne može biti takve situacije da pristalica „zapadnih“ ideja u pitanjima morala (LGBT, abortusi, eutanazija i tako dalje) glasa za kardinala koji predstavlja tradicionalno i konzervativno krilo.
Takođe, većina kardinala je uverena da novi Papa treba da nastavi politiku, najmanje, poslednjih tri Pape: da bude socijalno orijentisan, da pokaže lojalnost prema migrantima i da ne preduzima previše radikalne odluke u pitanjima veroučenja. Čak ni Papa Frančisk, uprkos prilično skandaloznim odlukama u vezi sa „blagoslovom“ LGBT parova, nije rizikovao da menja u tom pogledu učenje Crkve. To će se očekivati i od novog Pape. Međutim, uzimajući u obzir činjenicu da je Katolička crkva u poslednjih 40 godina prilično „napredovala“ u pitanjima morala (u 90-im godinama čak se nije moglo ni pomisliti na mise za gejeve), može se pretpostaviti da će kardinali i dalje slediti ovu tendenciju i izabrati umerenog reformatora.
Lične veze i poverenje
Potpuno je jasno da vrlo često glasovi idu jednostavno za osobu koju smatraju svojim prijateljem. Svaki kardinal želi da novi Papa ne samo deli njegove poglede na život, već i da mu bude blizak, da sluša njegove savete.
Takođe, značajnu ulogu će imati i sposobnost novog Pape da ujedini Zapad i Istok, kler i laike, politiku i religiju (što je izuzetno važno za Vatikan).
Upravo zato, glasati će za „diplomatu“, za osobu koja je dobro poznata po svojim pogledima i sposobna na kompromis. Idealno bi bilo da sledeći pontifik ima iskustvo rada kako u Rimskoj kuriji (na administrativnoj poziciji u Vatikanu), tako i kao episkop eparhije. U tom slučaju, kardinali će gotovo sigurno znati šta od njega mogu očekivati. Tim pre, što su istorije RKC previše često pokazivale da naj očigledniji kandidati nisu dobijali potrebni broj glasova jednostavno zato što nisu izazivali poverenje kod svojih kolega.
Regionalnost
Ne manje značajno je i to da u razumevanju katolika Papa – globalni lider, i kardinali iz različ
