О сведочанима натприродности Благодатне ватре
Nije moguće osporiti opšteprihvaćeno jedinstveno čudo Blagodarnog ognja.
Svake godine, tokom Velikog posta i Strastne nedelje, đavo pokušava da iskuša verne. Jedan od njegovih najmonotonijih izazova je negiranje velikog, jedinstvenog čuda Blagodatnog ognja, koji izlazi iz Životvornog Groba Gospodnjeg u Jerusalimu.
Međutim, koliko god se trudio, kakve god metode koristio, nemoguće je osporiti opšteprihvaćeno jedinstveno čudo Blagodatnog ognja. Najpouzdaniji svedok Blagodatnog ognja je sama istorija. Postoje neoborivi istorijski dokazi od IV veka do danas koji to potvrđuju.
U veoma zanimljivom izdanju Harisa Skarlakidisa, inženjera-arhitekte, pod nazivom „Blagodatni oganj, čudo silaska Svetlosti Vaskrsenja na Hristov Grob“ (Atina, 7. izdanje, 2021), zabeleženo je 85 svedočenja od IV do XVI veka, koja potvrđuju da se u prostoru Vaseljenskog Hrama Vaskrsenja svake godine na praznik Vaskrsenja Gospodnjeg događa raznoliko i višeznačno veliko čudo Blagodatnog ognja.
Nazivam ga raznolikim i višeznačnim, jer su njegovi manifestacije nejednoznačne: čudesnim putem se pali centralna lampada Svetog Groba, ponekad lampade Hrama Vaskrsenja ili sveće koje vernici drže u rukama.
Zaista, ranije, pre izgradnje Svetog Kuvuklija, kada je Grob Gospodnji bio vidljiv svim vernicima, njegovo čudesno osvetljenje Blagodatnim ognjem odmah je postajalo uočljivo svima. Pored toga, Blagodatni oganj često se pojavljuje po celom prostoru Hrama Vaskrsenja u obliku munja, ili kao sfere ili zraci svetlosti. I sve te čudesne munje slične manifestacije događale su se u prošlim vremenima, kada nije bilo električne energije! Pored toga, kako može neko objasniti zakonima fizike činjenicu da Blagodatni oganj u prvim minutima svog pojavljivanja sija, ali ne peče? Vidimo kako svake godine mnogi vernici dodiruju svojim licima (a neki sa gustim bradama!) plamen zapaljene od Blagodatnog ognja sveće od 33 sveće i ne opeku se?
Istorijska svedočenja koja potvrđuju veliko Čudo Blagodatnog ognja, na koja se poziva H. Skarlakidis u svom pomenutom radu, dolaze ne samo od pravoslavnih ili drugih hrišćana, već i od nevernika muslimana, većina kojih o ovom događaju govori s poštovanjem. Takođe impresionira nacionalno poreklo 85 autora koji svedoče o Blagodatnom ognju: Francuzi (17), Englezi (9), Grci-Vizantijci (8), Italijani (7), Arapi-muslimani (7), Nemci (6), Etiopljani (5), Armeni (5), Rusi (4), Persijanci (4), Islanđani (3), egipatski Koptsi (2), Iračani (haldejci) (2), Kipranin, Sirijac, Moldavac, Belgijanac-Flamand, Austrijanac i Švajcarac!
Neoborivi svedok čuda Blagodatnog ognja je kolona na glavnom ulazu u Hram Vaskrsenja, koja se raspukla kada su 1579. godine osmanske vlasti onemogućile pravoslavnom Patrijarhu da uđe u Hram i dale dozvolu armenskom (monofizitskom) patrijarhu. U času silaska Blagodatnog ognja, on je „izašao“ iz kolone i zapalio lampade pravoslavnih, koje su bile zaključane napolju iz Hrama. Tunor, musliman koji je video čudo, ispovedio je Hrista i prihvatio mučeništvo za Njegovo ime.
Završavamo naše kratko pominjanje o velikom čudu Blagodatnog ognja svedočenjem persijskog mudraca al-Birunija (973-1048), koji je bio jedan od najvećih naučnika svih vremena sa književnim radom koji premašuje 150 traktata i obuhvata sve oblasti znanja. U svom delu „Hronologija drevnih običaja“ (1000. g. n.e.), sačuvanom u pet rukopisa i prvi put objavljenom 1878. godine, al-Biruni piše:
„Što se tiče Subote Vaskrsenja, pričaju priču koja iznenađuje istraživača prirodnih nauka, i čiji uzrok je nemoguće otkriti. Da nije bilo jednoglasja protivnika [čuda] i da nisu izjavili da su to sami videli, i čak istaknuti učitelji i drugi ljudi nisu pisali o tome u svojim delima, moglo bi se sumnjati. O tome sam saznao iz knjiga i čuo od al-Faradža ibn Salih iz Bagdada, da je u centru Hrama Vaskrsenja u Jerusalimu u steni uklesan Grob Isusa, tako da je zatvoren pod kupolom. Iznad se uzdiže veća kupola. I oko stene postoje galerije. Odande posmatraju muslimani.
Hrišćani i svi ostali koji dolaze tog dana na mesto Groba mole i pozivaju Svevišnjeg Boga od podneva do večeri. Dolaze takođe mujezini džamije, glavni imam molitve i emir grada, koji sede pored Groba. Sa sobom donose svetiljke koje stavljaju tamo, kada je [Grob] još zaključan. Hrišćani su u međuvremenu već ugasili svoje svetiljke i baklje i čekaju da vide čisti beli plamen koji pali lampadu. Od tog plamena pale se svetiljke u molitvenim mestima i crkvama. Zatim se šalje pisana poruka halifi [Bagdada] o vremenu kada je sišao oganj. Po brzini dolaska [ognja] i ako je to bilo blizu podneva, zaključivali su da će godina biti rodna. Ako se dolazak odlagao do večeri i kasnije, zaključivali su da će biti neplodna.
Taj koji me je obavestio, priča da je neki sultan stavio umesto fitilja bakarnu žicu, da se ne zapali i da se to [čudo] ne dogodi. Međutim, kada je oganj sišao, zapalila se i bakar. Dolazak ovog nebeskog ognja, koji se vraća u određeno vreme i mesto, postaje povod da ostanemo bez reči“ (G. S. Strohmaier, Al-Biruni, In den Gaerten der Wissenschaft, Lajpcig 1988, str. 125-126, u knjizi Harisa Skarlakidisa „Blagodatni oganj, čudo silaska Svetlosti Vaskrsenja na Hristov Grob“, Atina 72021, str. 61-62).
.jpg)
