Неоткривена тајна плача Христа над Лазаром
Христос плаче. Васкрсење Лазара није било срећан догађај у Његовом животу. Христос није имао радост због продуженог рока затворске казне боравка душе у телу.
Евангелска нарација о васкрсењу Лазара у мени изазива многа питања на која нема одговора. Могу претпоставити и мислим да ћу бити у великој мери у праву ако кажем да је највећи труд и подвиг који сви ми морамо проћи – умирање. Човек у томе не учествује пасивно. Његова душа и тело доживљавају невидене раније оптерећења: емотивна, болна, психичка итд. Управо тако се одвија умирање у болести.
Лазар, као што знамо из Еванђеља, био је болестан и умро. Прошао је тим узким мучним коридором који води из једне реалности у другу. И ево, нечији Глас позива га да прође овим путем у обрнутом редоследу. И тај Глас не нуди, он захтева: „Лазаре, изађи напоље“. И при том у заповедном Гласу чују се ноте плача…
Лазар нема избора. Мора поново ући у то тело, које је већ постало странно за њега. Поново се мора уклопити у његов тешки скафандр, који ће, као и раније, обузимати душу болом, старошћу, патњом и тежином неопходне бриге о њему. Да, овој чудесној васкрсењу, несумњиво, биће радосне сестре, изненађени суседи. Али да ли је сам Лазар био од тога срећан?
Чини ми се да није. Разумео је да ће проћи само мало времена и да ће поново морати да понови овај пут. Поново ће морати да иде тешким путем смрти.
Чудесна у својој алегорији, припудрена теолошком сложеношћу, тумачења која говоре о васкрсењу унутрашњег човека у поређењу са спољашњим или тријумфу благодати над словом закона, моје срце уопште не греју. То није оно што бих желео да чујем. У целој овој ерудитној филозофској речитости нема простог људског разумевања суштине. Овде постоји нека тајна, скривена између слова Божијег. И та тајна је натопљена сузама Спаситеља код гроба Лазара. Наравно, коментатори под овом публикацијом ће ме учити уму и разуму, цитирајући речи тог или оног светитеља о томе како треба разумети те сузе. Не трудите се, молим вас, све те коментаре знам, барем не горе од вас. Само нису загрејали моју душу. Овде је нешто друго. Оно што знају само Христос и сам Лазар, али су одлучили да о томе боље ћуте.
Када идете код болесне особе, носећи лек који ће га гарантовано исцелити, нећете плакати. Бићете срећни што ће ваш пријатељ коначно добити ослобођење од мучног недаћа. Бићете с осмехом охрабривати његове рођаке и пријатеље, говорећи: „Па, сада ће све бити у реду“. Бићете срећни што носите у својим рукама светлост која ће учинити срећним не само вашег пријатеља, већ и све оне који га воле. По људском разумевању, то је управо оно што би Христос требало да осећа, идући да васкрсне Лазара.
Али видимо сасвим другу слику. Христос плаче. Васкрсење Лазара није постало за Њега срећан догађај живота. Спаситељ није имао радост због продуженог рока затворености душе у телу. Ни Христос, ни сам Лазар нису се радовали овом чуду. Али тако је требало. Требало је за ту мисију, ради које је Господ дошао у овај свет. Било је неопходно наочиглед показати немогуће онима који су ишли за Исусом, и тим генерацијама које ће читати о овом догађају у Еванђељу.
Син Божији је позвао Лазара из оног света, да би он наставио свој пут мученика ради Христа. Осмеси на лицу Лазара после његовог васкрсења више нико никада није видео.
Христос у Еванђељу плаче ретко. Само три пута. Зато се на Његове сузе треба односити с крајњом пажњом.
Први пут Спаситељ заплаче када погледа на Јерусалим, знајући каква судбина чека овај велики град. То је био плач беспомоћне мајчинске љубави. Тако плаче мајка када зна да више не може помоћи свом детету. Њено срце ужасно боли од тога што не може ништа променити. Ова бол ће бити још јача ако мајка разуме да су се та страдања могла избегнути. Али при том она такође зна да ће бити оно што ће бити. Плач Христа над Јерусалимом – то је беспомоћни крик Бога пред лицем људске слободе.
„Колико сам пута хтео да скупи твоју децу, као што птица скупља своје птичице под крила, а ви нисте хтели…“.
Последњи пут Спаситељ плаче у Гетсиманском врту пред Својим Распећем. То је такође био плач универзалног Човека Христа. Обратите пажњу да овде, у овом Гетсиманском борењу, нема ни најмањег наговештаја на патос хероизма. Господ не говори Оцу: „Тако сам ти захвалан што си ме удостојио да патим ради спасења свих људи! То је тако важно и тако часно. У одушевљењу сам због ове привилегије!“
Неколико емоционално наелектрисаних проповедника, који трче напред-назад по сцени с Библијом у рукама, радије би чули од Христа у Гетсиманском врту управо такве речи. Али не, овде је све просто и по људски нам близко и разумљиво. Спаситељ доживљава бол, страх, напуштеност и нешто што личи на очајање. Али је издржао, јер је у центру Његовог живота био Небески Отац. Христос је живео љубављу и верношћу Њему и знао је да може и мора безусловно да Му верује у свему.
Плач Христа у Гетсиманском врту за мене је много ближи и топлији од свих, касније настајућих, херојских књижевности о првим хришћанским мученицима. У овом врту плакала је веома блиска и драга мојој човечности и искрености Душа. Овде је Христос ближи нама, као ни у једном другом одломку Еванђељске нарације. Он није бесстрастан Апсолут. Његова људска душа је у свему сродна нама. И појављује ми се уверење да Бог гледа на мене у свим мојим слабостима, као што је гледао на блудницу ухваћену у прељуби, као што је гледао на плачљиву удовицу која је изгубила сина, на оног који га је издао Симона Петра.
Спаситељ чак и ка Јуди, при његовом последњем отровном пољупцу, обраћа се са речима „друже“. Чак
