Православни клон паганизма
Време т.н. благостања, када православна религија и држава живе у миру и сагласју, у ствари је најгоре време за Цркву Божију.
Ulazak Gospodnji u Jerusalim – početak krstnog puta našeg Spasitelja. Ako pogledamo spoljašnje društvene uzroke koji su ga doveli do Raspeća, onda su to dva.
Prvi – to je želja jevrejske elite da sačuva svoju vlast i udoban život. Pod rimskim okupatorima, vođama judaizma se živelo veoma dobro. Sačuvali su ne samo svoju vlast nad narodom, već su imali i ogroman uticaj na njega. U tadašnjem shvatanju književnika, Mesija – pre svega vođa i oslobodilac Jevreja od jarmova okupatora. A ako je tako, onda je to rat sa svim posljedicama. To je rušenje uobičajenog, mirnog i obezbeđenog načina života. Nakon vaskrsenja trodnevnog Lazara, postalo je jasno da Isus nije samozvani. On ima moć i vlast odozgo. Kako god čudno zvučalo, razumevanje toga dovelo je Jevreje do odluke da ubiju Hrista. Činilo se da bi sve trebalo da bude obrnuto. Ako je On Božiji poslanik, trebalo bi da ga podrže. Ali ne, lični mir i sigurnost stavili su iznad Božje volje. Od tada se malo toga promenilo.
Drugi razlog takođe je bio povezan sa razumevanjem misije Hrista među prostim narodom. Oni su takođe videli u njemu Mesiju. A samim tim – i vođu koji bi trebao da podigne ustanak i sruši jaram Rimljana. Ali prvo moramo razumeti, zašto su toliko mrzeli okupatore? S čim je to povezano?
Vidimo da Rimljani nisu ni na koji način ometali Jevreje u njihovoj želji da ispovedaju svoju veru. U hramu su se obavljale sve potrebne službe i rituali. U svim krajevima zemlje ljudi su slobodno išli u sinagoge. Među nejevrejima je već bilo mnogo prozelita. Tj. Rimljani nisu sprečavali Jevreje čak ni u njihovoj misijonerskoj propovedi. Pa u čemu je onda problem? A sve se svodi na novac. Od Jevreja se tražilo samo jedno – da na vreme plaćaju danak Rimu. Ono što su mogli da zadrže za sebe, morali su da predaju osvajačima. A to je izazvalo mržnju i želju da se oslobode tog jarmova. Tj. ovde se takođe ne radi o duhovnoj slobodi, već o ekonomskoj.
Ali Hristos ulazi u Jerusalim ne na konju i ne sa mačem u rukama. On sedi na magaretu, koje nikako nije moglo simbolizovati ratničko raspoloženje Mesije. A ni reči Njegove propovedi ne daju ni najmanji nagoveštaj o ustanku. Hristos govori o spasenju duše, da Njegovo Carstvo nije od ovog sveta, o potrebi da se oprosti uvrediteljima i da se ima ljubav čak i prema neprijateljima. Sve to nikako se nije uklapalo u to razumevanje misije koju su o njemu gajili prosti ljudi. I tu ponovo dolazi do razočaranja.
Potpuno je moguće da je Juda svojim izdajstvom želeo da motiviše Isusa da učini odlučan korak ka svrgavanju rimske vlasti. On, videći Njegovu moć, vlast i mogućnosti, mislio je da Spasitelj neće dozvoliti da ga ubiju, da će podići narod i uz Božiju pomoć radikalno promeniti tok istorije. Ali se dogodilo sasvim suprotno. A Juda, shvativši da je napravio strašnu grešku, odlučio je da okonča svoj život samoubistvom.
Kao što znamo iz Svete istorije, hrišćani su potom čekali vrlo brzo Hristovo vraćanje s Neba nazad na Zemlju. Prodavali su svoje kuće, zemlje, imanja, delili sve siromašnima, živeli su u posebnoj komuni, verujući da će Gospod uskoro doći da sudi svetu. Apostol Pavle, podržavajući ovu tačku gledišta, takođe je učio da „nećemo svi umreti, ali ćemo se svi izmeniti odjednom, u tren oka, na poslednjoj trubi; jer će truba zazvoniti, i mrtvi će vaskrsnuti nepropadljivi, a mi ćemo se izmeniti“ (Kor.15:51-53). Bio je siguran da će neko možda uspeti da umre prirodnom smrću, a biće i onih koji će dočekati Hristovo dolazak, još uvek boraveći u svom telu.
Ali Spasitelj nije dolazio, a godine su prolazile, progon hrišćana se pojačavao. Tada su hrišćani odlučili da ako Hristos ne dolazi k nama, onda ćemo mi sami ići k Njemu. Sve više i više ljudi težilo je da završi život kao mučenici. Pojavljuju se opomene crkvene vlasti, koje pozivaju verne da obuzdaju svoj žar mučeništva. Ali od vaskrsenja Hristovog prošlo je već ne desetine, već stotine godina. I evo, hrišćanima koji su čekali drugo Hristovo dolazak, na vrata je pokucala „religija“.
U knjigama o istoriji ovo događanje se obično opisuje kao trijumf pravoslavlja nad helenizmom i paganstvom, kao pobeda vere nad idolopoklonstvom. Ali nije tako. U stvarnosti, čak i nakon što je hrišćanstvo prvo postalo dozvoljena, a zatim i državna religija, u životu carskog dvora, činovnika i prostog naroda ništa, suštinski, nije promenjeno. Promenila su se samo imena bogova i neka obeležja religioznog kulta. Takva situacija ostaje i do našeg vremena.
Oni koji su ranije demonstrativno molili Zevsa – Jupiteru, sada mole Hrista. Ko je molio Veneru – Afroditu, obraća se Bogorodici. Dalje, ovaj panteon je počeo da se razvija. Molitve za zdravlje se već ne upućuju Eskulapu, već Pantelejmonu, za uspešnu trgovinu umesto Merkuriju počeli su da mole Spiridona, o putnicima po moru ne Posejdonu, već Nikoli Čudotvorcu itd.
Ljudima naviknutim da žive u pravoslavnoj tradiciji, ova tačka gledišta deluje čudno. Jer mi znamo da je Hristos – naš put i cilj celog našeg života. Majka Bogorodica – prva Pomoćnica na tom putu. Sveti nam daju primer kako treba živeti. Ali u stvarnosti, tako misli i tako živi veoma malo njih. A većina onih koji su kršteni u pravoslavlju, nastavljaju da ispovedaju isto paganstvo koje je postojalo pre Hristovog dolaska u svet. Samo se malo promenila specifičnost ovog kulta. Ako su za crkvene ljude Bog – smisao i cilj njihovog života, za pravoslavne pagane On je samo sredstvo za rešavanje zemaljskih problema.
Od Milanskog edikta do naših dana pravoslavna vera postoji kao da u dva statusa. U formi pravoslavne religije i u vidu pravoslavne Crkve. Pri tom se često religija naziva crkvom, što veoma iskrivljuje samu suštinu naše vere.
Pravoslavna religija u državi obavlja iste funkcije koje je nekada obavljalo paganstvo.
Glavni smisao njenog postojanja – obezbeđivanje potreba vladajuće vlasti, blagoslov njenim poduhvatima, opravdavanje bezakonja, pozivanje nebeske pomoći na sve poduhvate, kako dobre, tako i zle. A za prosti narod zadovoljavati ono što se naziva religioznim instinktom, i plašiti kaznama Božijim za neposlušnost ovoj vlasti, jer je ona od Boga postavljena.
Pravoslavna Crkva u vreme procvata pravoslavne religije vene i živi, nalazeći se duboko u senci, gazena nogama činovnika kako od vlasti, tako i od religije. Njen duhovni život odlazi
