«Искушения» власти над преподобными лавры: шта за хришћане значе мошти светих
У вези са кампањом о отварању моштију Печерских светитеља, има смисла размислити о томе шта за нас значе свете мошти и упознати се са православним учењем о телима покојника.
28. марта 2025. године у Кијево-Печерској лаври почела је са радом комисија из Министарства културе за проверу «наличности остатака светих у гробницама Ближњих и Далјих пећина», као и одређивање «историјске и научне вредности остатака светих».
Пошто су монаси лавре одбили да учествују у томе, чланови комисије су резачима за метал скинули катанце и продрли у пећине.
Према тексту наредбе министра културе о формирању комисије, информације о раду и резултатима провере ће бити тајне. Али оно што чланови комисије намеравају да раде са моштима, може се наслутити из састава учесника. Укупно их је 25, али привлачи пажњу специјализација неких од њих. То су биолози, анатомски стручњаци, специјалисти за балзамовање и чак ветеринари.
Специјализација ових људи говори да су позвани да спроводе неке медицинске и научне експерименте са моштима преподобних: могуће је да узимају узорке ткива и изводе неке манипулације.
Колико је све ово етично у односу на Цркву и осећања верника? Јер, сваки хришћанин на свету без оклевања ће рећи да се све ово може назвати само једном речју – богохуљење.
До тренутка објављивања овог чланка, «научна истраживања» Министарства културе у лаври осудили су на Афону, Грчкој, Сједињеним Државама, у Српској Цркви, Бугарској Цркви, Јерусалиму итд.
Практично сви они користе речи «светогрђе» и «богохуљење». Али зашто хришћани имају такво поштовање према телима светих? У овом чланку ћемо покушати да одговоримо на ово питање.
То што су остаци умрле особе – то није само биолошки објекат, већ нешто више, људи су знали од давнина. Чак и најстарији гробови то потврђују. На пример, древна традиција сахрањивања умрлих у положају ембриона. Такви гробови се налазе на многим местима: у Египту, Великој Британији (Стоунхенџ), Украјини (Бурштинско гробље) итд. Поред тога, у неким периодима, на пример, пре фараонском периоду у Египту, такав начин сахрањивања био је најраспрострањенији. Очигледно, древни људи су нешто знали о васкрсењу мртвих и трудили се да сахрањивањима дају одређену симболику, припремајући своје покојнике за рођење после смрти. Постоји много других артефаката који доказују да су древни људи знали: живот се смрћу не завршава.
Библијска сведочанства о погребењу умрлих
У Библији најпрво помињање о погребењу – то је приповест о Сари, жени Авраамовој: «После овога Авраам је погребао Сару, жену своју, у пећини поља у Махпели, насупрот Мамре, што је данас Хеврон, у земљи Хананској» (Пост. 23: 19). Опису ове сахране посвећено је 23. поглавље књиге Постања. Занимљиво је то што је Авраам, који је у то време био дошљак у Хананској земљи, инсистирао на томе да откупи од Хетита ову пећину. Хетити су веома поштовали Авраама, саосећали у његовом губитку и нудили бесплатно било које место за сахрањивање. Али Авраам на то није пристао. Захтевао је да се одреди «тржишна» цена и откупио је пећину Махпела за 400 сикала сребра.
У даљем у овој пећини су погребени:
· Авраам. «И умре Авраам <…> И погребоше га Исаак и Исмаил, синови његови, у пећини Махпели <…> на пољу које је Авраам купио од синова Хетових. Тамо су погребени Авраам и Сара, жена његова» (Пост. 25: 8–10).
· Исаак и жена његова Ревека. «У пећини, која је на пољу Махпела, што пред Мамре, у земљи Хананској, коју је купио Авраам с пољем од Ефрона Хетите у власништво за погреб; тамо су погребени Авраам и Сара, жена његова; тамо су погребени Исаак и Ревека, жена његова…» (Пост. 49: 30, 31).
· Јаков. «И учинише синови Јаковљеви с њим, као што им заповеди; и однесоше га синови његови у земљу Хананску и погребоше га у пећини на пољу Махпела…» (Пост. 50: 12, 13).
Патријарх Јаков умре у Египту. Његових дванаест синова донело је његов прах за сахрањивање у пећини Махпела и затим се вратили у Египат, где су се преселили, спасавајући се од глади. Давно пре тога
