Шта се дешава са хлебом и вином на Литургији?
За Цркву Литургија – то није позоришна представа, већ деловање у којем Дух Свети чини стварну промену хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља.
Hristos je centar života Pravoslavne Crkve. Hristos, koji nam nudi Svoje Telo i Krv u tajni Božanske Evharistije. I ovde treba jasno razumeti da Liturgija nije samo obred, nije samo bogosluženje, nije sećanje na događaje iz prošlosti, a još manje simboličko povezivanje s Hristom, već stvarno, tajanstveno (neobjašnjivo sa racionalne i ljudske tačke gledišta), delotvorno Pričešće Tela i Krvi Hristovih. A pitanje o tome šta se tačno dešava s hlebom i vinom na Liturgiji nije neka suva, od života odvojena, teološka problematika, već pitanje same suštine naše vere.
Nažalost, danas sve češće čujemo tvrdnje da se na Liturgiji "ništa ne dešava" s hlebom i vinom u ontološkom smislu - to jest, oni navodno ostaju hleb i vino, ali postaju "Telo i Krv" Hristove samo za osobu koja učestvuje u Liturgiji i prima ih s verom. Jedan od najpopularnijih predstavnika ove pozicije je profesor MDA Aleksej Iljič Osipov.
Pokušajmo razmotriti njegove argumente - i dati na njih odgovor, zasnovan na Svetom Predanju Crkve, rečima svetih otaca i liturgijskom iskustvu Pravoslavlja.
Pozicija Osipova
U različitim svojim nastupima (na primer, u predavanju "Tajna Evharistije") Osipov tvrdi sledeće:
Na Liturgiji nema "presuštastvovanja" u zapadnom smislu te reči, pošto, prema njegovom mišljenju, ovo učenje protivreči pojmu Tajne kao "tajanstvene", tj. neuhvatljive.
Prema Osipovu (i u skladu s onima koji slede njegovo mišljenje) hleb i vino ostaju hleb i vino, ali postaju u nekom smislu "Telo i Krv" Hristove samo u okviru duhovnog iskustva pričešćujućeg.
Teolog je uveren da se ne može govoriti o stvarnom preobražaju hlebа i vina u Telo i Krv Hristove, jer je to apsurdno sa naučne, biološke i filozofske tačke gledišta. A osim svega toga - to je još i uticaj zapadne skolastike. Ove teze Osipov često prati pozivima na svetitelja Grigorija Bogoslova i svetitelja Jovana Zlatoustog, tvrdeći da "nijedan od otaca nije govorio o presuštastvovanju u ontološkom smislu".
Da li je to zaista tako?
Počnimo od toga da Pravoslavna Crkva tokom cele svoje istorije ne samo da veruje u stvarno prisustvo Hrista u Evharistiji, već uči o stvarnom, istinitom, neobjašnjivom, ali delotvornom promeni hleba i vina u Telo i Krv Hristove.
Na primer, sveti Justin Filozof piše: "Mi primamo Evharistiju ne kao običan hleb i ne kao običan napitak, već na način na koji je Isus Hristos - Spasitelj naš, utelovljenim Božijom Rečju, imao za naše spasenje Telo i Krv, na sličan način i Ova Hrana, nad kojom je izrečena zahvalna molitva Reči Njegove, po preobražaju hrani našu krv i telo, jeste Telo i Krv istog utelovljenog Isusa Hrista".
Njega podržava sveti Kiril Jerusalimski: "Hleb i Vino Evharistije, pre svetog prizivanja poklonjenoj Trojici, bili su običan hleb i vino. Po izvršenju pak prizivanja hleb postaje Telo Hristovo, a vino - Krv Njegova".
Isto to kaže i sveti Teofilakt Bugarski: "Zapamti, da hleb koji jedemo u Tajni nije slika Tela Gospodnjeg, već je samo Telo Gospodnje... Jer hleb tajanstvenim rečima, kroz tajanstveno blagoslovljenje i nadahnuće Svetog Duha, preobražava se u Telo Gospodnje... Hleb nije slika Tela Gospodnjeg, već se preobražava u samo Telo Hristovo".
Protivnici ovog učenja tvrde da su u tekstu Liturgije svetitelja Vasilija Velikog Darovi nazvani "obraznim", a to znači da se ne govori o nikakvoj stvarnosti prisustva Hrista u njima - sve to je simbolički i slikovito. Ovo mišljenje nije novo, i na njega je već odgovorio prepodobni Jovan Damaskin: "Hleb i vino nisu slike Tela i Krvi Hristove, već samo Obživotvoreno Telo Gospodnje, jer Sam Gospod reče: 'ovo je Telo Moje' (Mt. 26. 26), a ne slika Tela; 'ovo je Krv Moja' (Mt. 26, 28), a ne slika Krvi... Ako su neki i nazivali hleb i vino 'obraznim' Tela i Krvi Gospodnje, kao, na primer, bogonoseći Vasilije u Liturgiji, to su nazivali tako ovo prinošenje ne po osvećenju, već pre osvećenja".
I istu tačku gledišta, opšteprihvaćenu kod svetih otaca, izražava i sveti Jovan Zlatoust, kada kaže: "Kao što mnogi danas govore: želeo bih da vidim lice Hrista, sliku, odeću, obuću! Evo, ti vidiš Njega, dodiruješ Ga, jedeš Ga. Ti želiš da vidiš Njegovu odeću, a On ti daje samog Sebe, i ne samo da vidiš, već i da dodirneš, i jedeš, i primaš unutra". (Beseda na Mateju 82, 4).
Dakle, praktično svi oci jasno i bez obzira govore o promeni, preobražaju, preobražaju hleba i vina - ne u metaforičkom, već u stvarnom i ontološkom smislu.
Pored toga, u svim Liturgijama Istočne Crkve nalazimo molitvu epikleze, gde sveštenik direktno moli Svetog Duha: "I stvori hleb ovaj - Najčasnije Telo Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Čašu ovu - najčasniju Krv Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista...".
To jest, Crkva vekovima moli o tome - ne o nekom "duhovnom simbolu", već o stvarnom Telu i samoj Krvi Hrista.
Sve je u tome što je za Crkvu Liturgija - to nije pozorišna predstava i ne neka pokušaj "da se psihološki uskladi" na ono što se dešava u Sionskoj Gornici, meditacija, već delovanje, u kojem Duh Sveti čini stvarnu promenu hleba i vina u Telo i Krv Spasitelja.
Što se tiče "uticaja katoličke skolastike", ovde treba napomenuti sledeće.
Da, u katoličkoj tradiciji termin transsubstantiatio ("presuštastvovanje") pojavio se tek u XIII veku. U zapadnoj teološkoj tradiciji on je povezan s filozofijom Aristotela - supstanca, akcidencije i tako dalje. Ali, kao što smo već videli ranije, pravoslavna vera u stvarnu promenu Darova postojala je dugo pre ovog termina, i zasniva se ne na grčkoj filozofiji ili "katoličkoj tradiciji", već na liturgijskom i očeškom razumevanju suštine Tajne Evharistije.
Svetitelj Mark Efeski, koga se sigurno ne može optužiti da su na njegove stavove uticali katolici (protiv čijeg učenja se borio praktično ceo svoj život) piše da se na Velikom ulazu "neseni sveti Hleb, još neosvećen i kao da mrtav, malo kasnije, delovanjem
